Religija u Albaniji

Albanija nema jednu religiju koju svi slede na isti način. Muslimanski identitet, bektašijska tradicija (Bektashi), pravoslavno i katoličko hrišćanstvo, druge religijske i nereligijske pripadnosti deo su društva. Islam se široko proširio tokom osmanskog perioda, a mnogi albanski muslimani pripadaju sunitskoj tradiciji. Praksa se kreće od redovnog bogosluženja do identiteta koji je prvenstveno porodični ili kulturni. Bektašijski red je posebna sufijska muslimanska tradicija sa važnim mestom u albanskoj istoriji. Njegova mesta okupljanja često se nazivaju tekije (teqe), a njegovo versko vođstvo ima značajnu povezanost sa Albanijom. Pravoslavno hrišćanstvo ima duboke istorijske korene, naročito u delovima južne i jugoistočne Albanije. Crkve, ikone, liturgija, tradicije posta i praznični dani važni su delovi života pravoslavne zajednice. Katoličko hrišćanstvo ima dugotrajne zajednice, posebno u severnim i severozapadnim oblastima. Župe, crkve, verski redovi, porodični običaji i festivali pomogli su očuvanju zajedničkog života tokom teških perioda. Komunistička država je ozbiljno ograničila, a zatim i zvanično zabranila javno ispoljavanje religije. Verske institucije su zatvarane ili prenamenjivane, sveštenstvo i vernici su proganjani, a to iskustvo i dalje utiče na porodično sećanje i nivo verskog znanja. Verska sloboda se vratila posle komunizma, a zajednice su obnovile institucije i javno bogosluženje. Istovremeno su mnogi ljudi ostali sekularni ili su spojili nasleđeni identitet sa ograničenom formalnom praksom. Mešovita prijateljstva, susedstva i porodice su uobičajeni, a nacionalne ili porodične veze mogu biti vidljivije od verskih podela. Suživot je vredna društvena praksa, ali ga ne treba shvatiti kao dokaz da neslaganje ili diskriminacija nikada ne postoje. Poštovanje podrazumeva da se ljudima prepusti da sami opišu svoja verovanja. Odeća, imena, region, hrana ili porodično poreklo ne mogu pouzdano otkriti nečiju veru ili nivo verske posvećenosti.