Босански, хрватски и српски су главни стандардни језици који се користе у Босни и Херцеговини. На локалном нивоу називају се босански (bosanski), хрватски (hrvatski) и српски (srpski). Ова три стандарда деле велики део граматике и речника, па је свакодневни разговор углавном могућ без превођења. Разлике се појављују у изговору, одабиру речи, правопису, стилу и неким граматичким изборима. Латиница се широко користи широм земље. Ћирилица је такође део јавног и културног живота и посебно се повезује са српским језиком, иако стварна употреба писма зависи од места, установе и личних навика. Регионални говор не прати увек стандард уредно. На акценат и речник могу утицати градска или сеоска средина, узраст, образовање, породична историја, миграције и контакти са суседним областима. Називи језика повезани су са идентитетом, па је учтиво користити назив који особа сама одабере. Међусобно разумевање не значи да је нечија омиљена језичка одредница неважна. У формалној комуникацији може се користити пажљивији стандардни језик него у свакодневном говору. Јавне установе, школе, медији и предузећа могу се разликовати у избору речи и писма у зависности од места и публике. Уобичајени поздрави укључују dobar dan за добар дан и hvala за хвала. У неформалном говору користе се и кратки поздрави као што су zdravo или ćao, али најбољи избор зависи од односа и околности. Посетиоци могу успешно да комуницирају ако науче учтиве изразе, говоре јасно и провере непознате речи. Блиска повезаност ових стандарда представља предност, док осетљивост у погледу идентитета и локалне разлике чине поштовање у слушању неопходним.
Језик у Босни и Херцеговини
Језик у Босни и Херцеговини углавном се заснива на босанском, хрватском и српском, који су блиско повезани и обично међусобно разумљиви. Латиница је широко распрострањена, док ћирилица такође има утемељено место, нарочито у употреби српског језика. Имена, писма, акценти и одабрани називи могу носити лично и политичко значење.
VivAVia can make mistakes. Check important information.