Jezici u Bosni i Hercegovini

Bosanski, hrvatski i srpski glavni su lokalno imenovani standardni jezici u Bosni i Hercegovini. Poznati su kao bosanski (bosanski jezik), hrvatski (hrvatski jezik) i srpski (srpski jezik). Ova tri standarda su blisko povezana i uglavnom međusobno razumljiva. Razlike se pojavljuju u pojedinim rečima, izgovoru, pravopisnim prednostima i kulturnoj ili administrativnoj upotrebi. Latinica se široko koristi širom zemlje. Ćirilica je takođe deo jezičkog okruženja, naročito u kontekstima na srpskom jeziku, pa može biti korisno prepoznavati oba pisma. Jezik i naziv koji se koriste u obrazovanju zavise od nadležnog organa, nastavnog plana, škole i zajednice. Porodice bi trebalo da pitaju konkretnu školu kako se evidentiraju jezik nastave i jezički predmet. Deca obično razvijaju veštine čitanja, pisanja, gramatike i književnosti kroz školski program na svom jeziku. Strani jezici, naročito široko korišćeni evropski jezici, takođe su česti školski predmeti, iako se izbor razlikuje. Ljudi koji već poznaju jedan od tri glavna standarda obično mogu da komuniciraju u većini svakodnevnih situacija. Novi učenici mogu početi sa lokalnim oblikom koji se koristi u školi, na poslu ili kod kuće, bez potrebe da odmah savladaju svaku razliku. Jezici manjina i zajednica takođe su deo života u Bosni i Hercegovini. Dostupnost formalne nastave ili podrške zavisi od lokalne potražnje, institucija i obrazovnih aranžmana. Poznavanje jezika pomaže u prijateljstvima, uspehu u školi, korišćenju javnih usluga, zapošljavanju i daljem školovanju. Glavni izazov je to što izbor jezika može imati društveno značenje, pa je važno s poštovanjem koristiti nazive koje ljudi preferiraju.