Историја Косова

Најранији докази обухватају контексте повезане са Рунеком, Старчевом и Винчом, као и неолитска насеља датирана приближно у период 6500–3500. године пре нове ере. Ови налази документују насељавање и материјалну културу, али не доказују непосредни етнички континуитет са савременим становништвом. Дарданија означава антички регионални и политички појам. Улпијана је била римски муниципијум и урбани центар. Археолошки докази из ових периода су непотпуни, а тумачења се понекад постављају у оквир албанских или српских националних наратива. Од 12. до 14. века, династија Немањића и српска средњовековна власт обликовале су политичке и верске институције у региону. Призрен, Пећ, Грачаница, Дечани и Левиша имају значајне средњовековне споменике. Византијско-римска и српска православна сакрална архитектура од 13. до 17. века чини централни део културног наслеђа Косова. УНЕСКО је уписао одговарајуће споменике 2004. године и ставио их на Списак светске баштине у опасности 2006. године. Одређивање статуса и управљање овим локалитетима одражавају спорове о статусу и наслеђу; УНЕСКО-ов упис не одлучује о статусу Косова или међународним границама. Косовска битка 1389. године постала је снажна референтна тачка у српском сећању. Османско учвршћивање власти уследило је током наредних деценија. Упад Хабзбурговаца и повлачење догодили су се 1689–1690, након чега су уследиле дугорочне промене вере, насељавања и кретања становништва. Албанска и српска тумачења миграција, континуитета и настанка већинског становништва разликују се, а доступни извори варирају по региону и периоду. Балкански ратови донели су велику политичку промену 1912. године. Лондонским уговором из 1913. међународно је призната српска контрола над Косовом. Године 1918. Косово је постало део Краљевине Србије у оквиру нове јужнословенске државе. У периоду 1941–1945. велики делови били су под италијански контролисаном Великом Албанијом. Југославија је 1946. укључила Косово у свој федерални систем. Уставом из 1974. додељена је широка аутономија и омогућена значајна самоуправа. Протесте 1981. пратила је репресија. Године 1989. укинута су аутономна права и појачана непосредна контрола из Београда. Током 1990-их албанске институције на Косову су распуштене, развијале су се паралелне институције, а ЛДК под Ибрахимом Руговом спроводила је ненасилни отпор пре него што је побуна ОВК/УЧК постала централна за сукоб. Рат на Косову трајао је од 1998. до 1999. Српске и југословенске снаге починиле су документована убиства, протеривања, мучења, сексуално насиље и разарања над цивилима. Снаге ОВК/УЧК такође су починиле злочине над цивилима. Интервенција НАТО-а и даље отвара питања међународног права и страдања цивила. Операција Allied Force трајала је од 24. марта до 10. јуна 1999, укупно 78 дана. Савет безбедности Уједињених нација је 10. јуна усвојио Резолуцију 1244, а Војно-технички споразум успоставио је послератни оквир. КФОР, снага НАТО-а на Косову, стигао је 12. јуна, а УНМИК, Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову, почео је са радом у јуну 1999. Повратак, расељавање, нестала лица, заштита мањина и кривично гоњење и даље су кључна послератна питања. Међуетнички немири 17–18. марта 2004. довели су до 19 смртних случајева и 954 повређена, према подацима Уједињених нација. Оштећено је или уништено око 730 кућа припадника мањина и 36 православних цркава, манастира и културних локалитета. Насиље је озбиљно ослабило напоре за повратак и нормализацију. Косово је прогласило независност 17. фебруара 2008. и усвојило нови устав 15. јуна 2008. УНМИК је наставио рад у складу са Резолуцијом 1244 и неутралним ставом о статусу, док је Србија одбацила правно дејство декларације. Међународни суд правде закључио је 22. јула 2010. да декларација није прекршила међународно право. Европска унија је 2011. почела да посредује у Дијалогу Београда и Приштине. Бриселски споразум из 2013. бавио се полицијом, правосуђем и општинским питањима. Споразум о путу ка нормализацији од 27. фебруара 2023. обухвата документа, заштиту мањина, самоуправљање општина са српском већином, културно наслеђе и нестала лица. Дијалог, КФОР и УНМИК настављају се и 2026. године, док статус Косова, међународно признање, повратак, нестала лица, културно наслеђе и поверење међу заједницама остају нерешени. Историја Косова истражује се кроз Косовски музеј, Археолошки институт Косова, Архивску агенцију Косова, Министарство културе, омладине и спорта, УНЕСКО и ИКОМОС, Српску православну цркву и српске установе за културно наслеђе, архиве УН и судова, универзитете, школе, меморијалне локалитете, породице, заједнице и дијаспору. Објављени извори и музеји углавном су доступни. Архиви, ископавања и сакрални локалитети подлежу правилима надлежне установе, статусу заштите и безбедносним условима. Албански, српски и енглески су важни истраживачки језици. Не постоји јединствена национална служба за историју нити уједначена накнада за приступ; време и приступ зависе од установе и доступности евиденције. Поуздано тумачење упоређује археолошке, архивске, међународне, судске и усмене изворе, уместо да један наратив сматра потпуним. Албански прикази често истичу дарданско и илирско наслеђе, дискриминацију од 1989. до 1999, отпор и самоопредељење. Српски прикази често истичу средњовековну власт, Косово Поље 1389. године, српско православно наслеђе и заштиту или расељавање Срба. Ове перспективе могу се документовати упоредо, без претварања појединачних артефаката у доказ етничког континуитета. Историјске налазе треба раздвојити од данашњих тврдњи о уставном статусу, признању или границама.