Krivično pravo u Srbiji

Krivično pravo u Srbiji definiše ponašanje koje se smatra krivičnim delom i propisuje moguće sankcije. Osnovni krivični zakonik poznat je kao Krivični zakonik, dok se krivični postupak uređuje propisima koji se obično nazivaju Zakonik o krivičnom postupku. Krivični predmet može početi nakon prijave, postupanja policije, rada tužioca ili drugog zakonom priznatog povoda. Javni tužilac usmerava ili nadzire važne delove krivičnog gonjenja. Policija može da prikuplja informacije, obezbeđuje dokaze, utvrđuje identitet ljudi i preduzima druge zakonom dozvoljene istražne radnje. Sud odlučuje o važnim pitanjima koja su mu dodeljena, a na kraju suđenja ili drugog zakonitog okončanja predmeta utvrđuje krivicu. Osoba osumnjičena ili optužena za krivično delo ima procesna prava. Ona obično uključuju pravo da bude upoznata sa optužbom, pravo da ćuti, pravo na branioca i pravo da ospori dokaze i odluke. Pretpostavka nevinosti znači da se prema okrivljenom postupa kao prema nevinom dok se krivica ne utvrdi pravnosnažnom zakonitom odlukom. Krivična prijava, policijski razgovor ili pritvor sami po sebi ne znače da je osoba osuđena. Žrtve i oštećene strane mogu imati pravo na informacije, zaštitu, učešće i naknadu štete u okviru krivičnog postupka ili odvojeno od njega. Njihova uloga razlikuje se od uloge javnog tužioca, čak i kada obe strane traže utvrđivanje odgovornosti. Mogući ishodi uključuju odbacivanje prijave, istragu, optužnicu, suđenje, oslobađajuću presudu, osudu ili sporazumno rešavanje kada je zakonom dostupno. Ishod zavisi od dokaza, pravne kvalifikacije i odluka nadležnih organa. Pritvor, pretresi, ispitivanje i oduzimanje imovine ozbiljne su mere. Njihova zakonitost, trajanje i preispitivanje zavise od konkretnih činjenica i važećeg postupka, pa opšti saveti sa interneta ne mogu zameniti branioca. Prva praktična reakcija je da ostanete smireni, ne uništavate dokaze, ne nagađate tokom ispitivanja i zatražite branioca pre davanja važnih izjava.